Bio je golman i prije nego što je to postao na filmu – najprije među dječacima iz kraja, a kasnije i kao Jakša u filmu „Montevideo, Bog te video“. Ulogom u kojoj je čuvao mrežu, Andrija Kuzmanović zapravo je sačuvao i vlastiti san, onaj o glumi. Ispostavilo se da je upravo taj trenutak, dok je istovremeno završavao Akademiju, odredio put mladog čovjeka koji će postati jedno od najprepoznatljivijih lica savremene srbijanske i regionalne kinematografije.
Od „Senki nad Balkanom“ do “Tome”, od pozorišta do filmskog platna, svaka njegova uloga nosi onu prepoznatljivu mjeru istine i neposrednosti, a ove godine, za ulogu u filmu „Yugo Florida“, osvojio je i prestižno Srce Sarajeva za najboljeg glumca 31. Sarajevo Film Festivala.
U novoj epizodi podcasta Opet Laka, Andrija ne govori samo o glumi, već o svemu što je oblikovalo i nadogradilo. O životu, ljubavi, nasljeđu i onome što ga i danas pokreće.
– Uvek nedostaju pozorišta, iako ima ona stara da je pozorište svugde gde se drama dešava. Ali pozorište je lek. Desi se da igram po petnaest, šesnaest predstava zaredom, i onda, znaš šta uradim? Sutradan odem da gledam predstavu. Da se odmorim, da sedim, da gledam druge kako rade. To mi je postao sistem odbrane od ludila previše posla, a uz to se još i edukujem, kazao je Andrija.
Otkriva i jednu, za obožavatelje njegovog lika Jakše, neočekivanu činjenicu – još uvijek vozi „bubu” koju je kupio od prvog honorara iz „Montevidea“.
– Volim stara kola, volim njihov miris, nalepnice. Na šoferšajbi mi još uvek stoji Parking Beograd ’68. Kad vidim bubu, promenim raspoloženje. Staru bih mijenjao za novu samo ako ima krov. U jednom trenutku, malo sam ševao tamo-ovamo, svašta sam radio, svašta nešto mi se dešavalo i nisam znao šta ću sa sobom i kupio sam kabriolet. Veruj mi da mi je proluftirao glavu. Ima kabriolet neku magiju. Ima jedna anegdota u vezi sa tim. Jednom prilikom me je video jedan taksista u kabrioletu, već je bio padao mrak, a ja vozim neku ženu i ja sam mislio da će nešto da me pita, kaže on: “Tako si mi, sve to, sa tim kolima super!”, ispričao je uz osmijeh.
U razgovoru s Lakom, Andrija ne bježi ni od ličnih tema, pa ni od onih koje bole.
– Sin Ignjat je povukao na mene, prava je bombica, ima čak i razdvojene zube, ali, iskreno, nikakav sam kao tata. Dosta sam na terenu, viđam ga, ali ne toliko. Moj tata je, takođe, stalno bio na putu i ostao sam ga mnogo željan. Ali, znaš šta – često pomislim da će doći. Znam, naravno, da neće, ali to mi je neka nesvesna odbrana, način da ga zadržim. Nadam se da će vreme doneti da se i Ignjat i ja spajtošimo, iskren je Andrija.
Novu epizodu podcast Opet Laka slušajte i gledajte na www.oslobodjenje.ba.
Prethodnu epizodu podcasta Opet Laka u kojoj je gost bio Kerim Čutuna, možete gledati OVDJE.
