U ovoj epizodi Životne škole možete čuti o djetinjstvu i odrastanju u velikoj porodici, o razvodu roditelja, prvim poslova i gradilištima, lekcijama sa pijace, početku od nule i greškama koje nosi život. Ovo je priča Darka Kojića Koje i ona ne počinje uspjehom, nego borbom. Otvoreno govori o životu koji nije imao sigurnu putanju, već niz teških odluka, rizika i trenutaka u kojima je, kako sam kaže, morao naučiti da se osloni isključivo na sebe.
Jedan od ključnih trenutaka njegovog života bio je odlazak iz rodnog mjesta u Beograd. Tada, kaže, shvata suštinu koja će ga pratiti kroz cijeli život, a to je da nema spasioca, niko ne dolazi da te spasi i ako ti ne vodiš računa o sebi, niko neće.
Prije toga prošao je kroz niz poslova, od građevine do pijace, gdje je, kako tvrdi, naučio možda i najvažnije lekcije o ljudima.
– Iskreno bih preporučio svakome ko želi malo više o životu da nauči i o tome kakvi su ljudi, da ode na primer na pijacu ujutru, da kupi na kvantaškoj pijaci, da nosi na tezgu da prodaje. Tada tu možeš najbolje da upoznaš ljude. To je neverovatno koliko su ljudi spremni da te nekad u nekim situacijama prevare, da ti izigravaju lažne prijatelje, sve dok ne dođe neka nit interesa koja to poremeti. Imam konkretan primer. S čovekom sam dobar, družimo se, pijemo kafu danima itd. I moja tezga kreće bolje da prodaje nego njegova – ne znam šta se desi s tim čovekom. To nije više isti čovek. I to da podvali ti u gajbicu, priča Kojić.
Surovi uslovi rada nisu mu bili strani. Spavao je u kombiju, radio noću i danju, pokušavao pronaći izlaz iz situacije u kojoj nije bilo sigurnosti. Upravo tada donosi odluku da se preseli, bez čekanja boljeg trenutka. U Beogradu počinje ispočetka, radeći kao vozač, a zatim kao moler. Iako mu je ponuđen sigurniji posao s većom platom, odlučuje da ga odbije jer ne želi, kako kaže, da se “zarobi” u životu koji ne želi.
– Radio sam brzoj pošti, u nekoj privatnoj. Skupljao robu velikih kompanija sa kamionom. Nisam radio klasično isporuku i to, nego sam skupljao robu kamionom od velikih kompanija i dovozio u taj magacin. I na proleće nađem posao da radim kao moler. Dođem kod supervizora i kažem da dajem otkaz. Kaže meni: “Ko je tebi rekao da ti možeš da daš otkaz?” Reko: “Ja sam rekao”. Kaže: “Ne može to tako. Ja ću tebi da ponudim 50 – 60 posto veću platu i da te prijavim za stalno.” Ja sam mu tada rekao da to može jedino ako mi ponudi 100.000 dinara, a to je bilo negde oko 1.000 evra u to vreme, i posao za stalno, i ja ostajem. A on kaže meni: “Pa druže jesi ti svestan da ja nemam toliku platu?” Rekao sam mu daje to njegov problem, prisjetio se Kojić.
Kada je sav ponosan došao u Valjevo kod majke i sestre i ispričao im šta se desilo one su ga napale.
– Kažu mi: “Pa ti si lud! Pa kako si to mogao da odbiješ? Jesi li ti normalan? Mogao si da uzmeš kredit, da kupiš stan.” I šta bih dobio? Zarobio bih se. Uzmeš kredit, kupiš stan koji nisi sposoban realno u tom trenutku da otplatiš i onda crnčiš 30 godina i spreman si onda na tom poslu da trpiš i što treba i što ne treba samo radi tog stana. I treba ceo svoj život, ovo sad što radim, ovako što volim, da upropastim zbog toga. Ne pada mi na pamet, istakao je Kojić.
Takve odluke često su nailazile na nerazumijevanje okoline, ali Koja ističe da su ga upravo te situacije gurale naprijed. Loši događaji, kaže, bili su jači pokretač od dobrih. Danas, dok gradi kuću iz snova i vodi projekte koji prate hiljade ljudi, ne skriva da su greške sastavni dio svakog procesa.
U razgovoru se osvrće i na povjerenje koje je izgradio sa publikom, ističući da je to možda i najveća odgovornost koju danas ima.
– Ako si dobio povjerenje ljudi, moraš ga čuvati. Jedna greška može sve da sruši, priča Kojić.
Govoreći o gradnji kuće, otkriva i realne troškove, upozoravajući da ljudi često potcijene budžet jer stalno dodaju nove ideje. Uvijek hoćemo nešto bolje, a da ne košta više. A to ne ide. Ipak, za njega kuća nije samo investicija, nego i način života. Privatnost, mir i prostor, kaže, ne mogu se porediti sa stanom.
Na kraju, Koja jasno poručuje da njegov put nije rezultat sreće, nego odluka, rada i spremnosti da se preuzme odgovornost. Njegova priča nije priča o brzom uspjehu, nego o procesu u kojem se, korak po korak, gradi i život i karakter.
